Introduction – увод

УВОД

 

 

Ова књига је већ написана али никако увод да смислим. Напокон, ми стиже помоћ од предака. Да кренемо директно, да сами видите па онда дело (углавном на енглеском, молим опрост)
А.
1. Zna Dušana rodit Srpka, zna dojiti Obiliće,
2. al heroje ka Požarske, divotnike i plemiće,
3. gle, Srpkinje sada rađu… Blagorodstvom Srpstvo diše…
4. Bježi, grdna kletvo, s roda – zavjet Srbi ispuniše!

Б. Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.
НАПОМЕНА:Реч Стевана Немање (Стефана Немање — оца Симеона (1166-1196)) изговорене на самртничкој постељи, које је записао његов најмлађи син Растко, Свети Сава (из књиге „Завештање Стефана Немање”, писца Милета Медића)

Моја напомена, ко ово не сџвата, томе нема места у Србији.

Ваљало би навести и текст другог аутора Аутор: Рада Стијовић Политика петак, 22.07.2011. у 22:00

Чувајте, чеда моја мила, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? – почетне су речи тобожњег завештања Стефана Немање своме роду. Ово је заблуда која се већ више од деценије провлачи у нашој средини, а поновљена је недавно, парафразирано, и у једном чланку о туђицама на странама „Политике”. Мада звуче немањићки, одишу патином и носе лепу поруку, ове речи нису Немањине, већ потичу из пера савременог публицисте Милета Медића и требало би да на то обрате пажњу поготово они који се професионално баве језиком.

Да би борба против неумерене и прекомерне употребе страних речи, нарочито оних неуклопљених у језички систем, требало да узме организованији вид, како се у поменутом чланку каже, нема спора. Међутим, колективно бављење овим тешким и незахвалним задатком не успева да се укорени у нашој средини, и то још од времена првих таквих настојања, када су умни људи из Друштва српске словесности на челу са Стеријом покушали да раде на стварању српске терминологије (називословних речи). Њихов почетни труд је наишао на отворено ниподаштавање и они су врло брзо свој посао прекинули. Међу скованим или с других језика преведеним речима било је и успелих творевина, од којих су неке и данас у употреби, као нпр.: суштина, случајност, својство, способност, постепеност, ситница, предмет, доказ, безусловно. Када ће се опет наћи снаге (пре свега кадровске) и довољно разумевања за овакав посао, остаје да се види.

Осврнула бих се на још једну напомену из поменутог, свакако корисног, чланка, а то је да Вук не би разумео данашње Србе. Мада се у потпуности слажем да ову неумерену поплаву, нарочито неприлагођених англицизама треба каналисати (о томе сам у више наврата и сама писала), верујем да српски језик још увек није угрожен. У природи језика је да се мења, осавремењава, лексички богати, поготово у овом нашем ужурбаном времену. Неке речи улазе у језик, неке застаревају и престају да се употребљавају, неке поново оживљавају. Не бисмо ни ми данас попут Вука рекли да „колаче градимо од брашна и воде” или да „пишемо књигу” мислећи на писмо. Не бисмо разумели ни реченицу из Пословника Српске краљевске академије с краја претпрошлог века у којој се каже да Академија „даје помоћ српским вештацима који то заслужују, ради усавршавања у својим вештинама, или ради израде, или ради издања на свет каквог вештачког дела”. Старе словенске речи вештак, вештина и вештачки употребљене су у значењу уметник, уметност и уметнички, које је у потпуности изашло из употребе. Такође стара реч, обновљена ових година јесте и везник илити. Настао у XV веку од старијег везника или (непрестано у употреби до данас) и датива личне заменице другог лица, почетком XX века почео је да се осећа као архаизам и престао да се употребљава. Неко га је оживео, чини ми се без нарочитог разлога, јер не носи никакву значењску нијансу нити има стилску обојеност. Мотив је вероватно била жеља да се буде оригиналан, другачији. Тек, он се данас поново употребљава, мада лингвисти предност дају облику или

У сваком погледу ништа битно се не мења. Ево нека каже сам Стефан Немања

Након 50 година писања само на енглеском почињем да се дивим самом себи, да сам одржао српску писменост до овог нивоа. Кад могу ја, може и остатак Срба.

Не треба да се поредимо са Бечом, Римом и градовима који имају своју историју преко 1,000 година. Били смо освајани и од Мађара и од Турака и Млетака (мислим на све Србе), и право је чудо да смо се одржали као нација, али чак и тај поглед је само делимично тачцан. Имамо пуно тога, које немају ни Рим, ни Беч, ни Лондон, нити ико други, а то је наше православље, наше цркве, записе. Само погледајте време под Турцима, извините на енглеском али ево показујем да се сваких пар стотина година градила нека нова црква. Па сви знамо да се у цркве не иде на продају обућа него имамо своју службу.
Ево копије списа цркава по регионима и години градње

 

Serbian history can be best met through her church, monasteries and temples. Serbian temples carry the story of Serbian endowment. The most beautifull and the oldest temples were built by the powerfull Serbian rulers, and some of them spent their last years of life like monks. Enowements are left by nobles, monks, and ordinary citizens too. On the walls of Serbian churches are beautifull specimens of preserved medieval world of painting. Locations where the sacrant building were built are various; some of them were built outside the settlements, some alone and hidden in dense forests, some are situated at inaccessible rocks. Next to them were raising the dining room, living quarters and the treasury, and was surrounded by stone walls. However, the Serbian monasteries have not been historically isolated from the world. They have always been places where people gathered, so that today the monastery’s gates open for all visitors of goodwill. On some locations there are plenty of them into a small space (Ovčar-Kablarska Gorge, Valley through Ibar)… Within Serbia, there are 212 monasteries, of which 54 were declared monuments and on the World Heritage List of UNESCO have been included: Stari Ras with Sopoćani, Studenica and monasteries on Kosovo and Metohija – Dečani, Gračanica, Pećka Patrijaršija and Bogorodica Ljeviška.

Monasteries of Serbia

The architecture of mediaeval Serbian monasteries is particularly varied. During the 13th and into the 14th century some of the most striking churches were built, whose proportions and decorative facade and sculptural work suggest Romanesque influence (Studenica, Banjska, Dečani, Gradac, Arilje, Mileševa, Sopoćani and others). These are referred to as belonging to the Raška School. The first half of the 14th century during the reign of King Milutin saw the construction of works of exceptional architecture and artwork, such as Gračanica.

The period after 1371. saw the rise of a characteristic architectural style called the Morava School in the Morava river valley, with its multicolored facades and decorative relief work, (e.g. Ravanica, Lazarica, Ljubostinja and Kalenić).

Mediaeval monasteries and churches are not just features on the landscape of Serbia, they are features of the soul of Serbia, as well as being art galleries in a very real sense. The frescoes and icons in Serbia’s churches are a significant part of Serbia’s cultural, historical and national wealth.

Valley of kings

In the valley of the rivers Ibar and Raška, from Kraljevo southwards to below Novi Pazar, the mediaeval Serbian state was born. That is why some call it Dolina Kraljeva (‘Valley of the Kings’) while others call it Dolina Jorgovana (‘The Lilac Valley’). In any event, this valley is home to some of the most valuable Serbian medieval monasteries.

Monastery Studenica is one of the reachest and biggest monasteries of Serbian ortodox church. It is situated 57 km from Kraljevo, and it was founded by Stefan Nemanja at 1190.year. Monastery is famous for its collection of frescoes from XII and XIV century.

Mileševa is a Serbian Orthodox monastery located near Prijepolje, in southwest part of Serbia. It was founded by King Vladislav, in the years between 1234 and 1236. The church has frescoes by the most skillful artists of that time, including one of the most famous in Serbian culture, the “White Angel”, which depicts an angel on Christ’s grave.

The Sopoćani monastery an endowment of King Stefan Uroš I of Serbia, was built in the second half of the 13th century, near the source of the Raška River in the region of Ras, the centre of the Serbian medieval state. The church was dedicated to the Holy Trinity and completed around 1265, with interior decorated shortly thereafter.

The Žiča monastery is considered the “mother of all churches”, with its characteristic red facade. It is the place where its benefactor, Stefan Prvovenčani (’the First-Crowned’) was crowned the first Serbian king of the Nemanjić dynasty. Legend has it that six more kings were to be crowned here and that for each a door would be opened and then bricked up, hence the poetic name, Žiča of the seven doors.

Morava monasteries

The tragic defeat of the Serbian armies by the Turks at the Battle of Marica in 1371 had two long-term consequences for the fate and future of the Serbian state and its people. The northern regions of the former kingdom, which especially in the time of the first Nemanjić rulers were neglected regions, in the time of Prince Lazar and Despot Stefan Lazarević became exceptionally important. They became the center of Moravian Serbia and of the Despotate, where despite a lack of prior strong tradition or cultural movements a new school of art was born, which in the originality of its expression went far beyond the relatively constrained borders of the rejuvenated state.

Morava churches Lazarica, Ravanica, Ljubostinja and Kalenić represents a new type of church bulding, where an important place went to decorative sculpture. On the portals and windows, there are rosettes and bows in alternating strips, fantastic animals and human figures. Moravian decoration is a completely novel proof of creative power of the time.

The Morava school of architecture, the last great epoch in mediaeval Serbian art, lasted from 1371 to 1427. However, its reverberations can be traced all the way to Serbia’s loss of independence in 1459, when artistic activity was extinguished, and its last expression disappeared.

Fruška Gora monasteries

In the area 50 kilometers long and 10 kilometers wide on the Srem Fruška Gora mountain is located sixteen Serbian Orthodox monasteries. their masonry was initiated after the great migration of Serbs 1690. when the Serbs then crossed into Hungary and in those areas they have found refuge from Turkish persecution. For the mountain, it is often said that it is the Serbian Holy Mountain because on its slopes housed a large number of monasteries and there was founded the spiritual center of the Serbs in exile. The monasteries are: Krušedol, Grgetek, Velika Remeta, Mala Remeta, Novo Hopovo, Staro Hopovo, Vrdnik, Jazak, Rakovac, Beočin, Bešenovo, Šišatovac, Petkovica, Kuveždin, Divša and Privina Glava.

Ovčar and Kablar monasteries

In the West Morava River Gorge, on steep slopes of Kablar and Ovčar mountain, is located community known as the Serbian monastery of Mount Athos. They were built in the fourteenth and fifteenth centuries. Retreating before the Turkish invaders, Serbian monks found a deserted place far from the world and started building monasteries. According to tradition, on this small space there was a complex of more than forty monasteries, and today is only ten: Blagoveštenje, Vavedenje, Vaznesenje, Ilinje, Jovanje, Nikolje, Preobraženje, Sretenje, Uspenje and Holy Trinity monastery.

Treasures

Treasures were created simultaneously with the establishment of monasteries as patrons for centuries and many pilgrims contribute those valuable artistic and liturgical objects. In the showcases of the monastery treasury, visitors can still see relics of the monastery, gospels, gold crosses, church embroidery, studded with silver icons and many other treasures. The most famous serbian manuscript, Miroslav’s gospel made around 1180. year at the court of Prince Miroslav, decorated with elaborate, vignettes and initials of Romanesque style.

И сад стигосмо до 20тог Века где се лајкујемо, стронг из бјутифул, фолоу ми, акција, специјална акција, итд. Продадосмо српски језик за увозних ТВ програма да нам се индиректно испира мозак. Додатно сам чуо да треба максимално да искулирам, па да вам преведем на српски – склањам се ја од вас примитиваца и сељобера док не одете натраг под стенз испод које сте нос промолили, немам намеру да продајем веру ѕа вечеру никоме. Баш једва чекам да ме неки авлијанери лајкулу. Онај ко не воли матерњи језик не може волети ни своју земљу и људе. Изволте у Холандију, Немачку, Енглеску заједно са сексуално девијантним трансѓендерима, хомосима и лезбосима, тамо вас чекају на црвеном тепиху као мало воде на длану. Овде нама не требате да би смо убедили запад како умемо да се додворавамо. Као што каза овај друго наведени чланак Вук Караџић би једва разумео данашњи српски и то је срамота. Ваљда и они полуписмени знају за

Младо жито навијај класове
Још се чује Лазарева клетва
Док скупљамо крваве пластове
Прије рока дошла ти је жетва

Нека буде што бити не може: то је косовско опредељење, то је чуо честити Кнез Лазар 1389. у Самодрежи, то је слушао целе ноћи уочи Боја док је гледао видовданске звезде над Косовом и своју војску која је спавала између ватри, војску која је пре смрти “избрисана са списка живих и жртвована за част отаџбине”, које већ нема иако још јесте и која ће тек да постане иако је већ има, која је Beћ мртва иако још жива и већ васкрсла пре смрти. (Управо то је та србска хришћанска онтологија Крста и Васкрса која својим небоземним динамизмои надилази све категорије статичне западњачке метафизике и њеног схватања бића и небића).

Ако нисте ово чули раније, латите се Горског Вијенца и све ће вам бити јасније.

Стварно ме је срамота да помињем Његоша, Вука, Доситеја, Домановића и остале стубове српства, мудрости, непокорности, истрајности, и самообнављања под најнеповољнијим условима наметаним од снажнијих, и опет нас нико не сломи, али сами себе нерадом ломимо лако и брзо. Доста будалаштина. Као што ми морамо бити достојни својих предака, тако наша деца треба да буду достојна нас. Како? Сигурно не, кроз лајкујте ме на фејсбуку, стронг из бјутифул, и сличних будалаштина. Будимо достојни и предака и потомака. Радом, трудом, приљежноћу, трудом, борбом. Маните се будалаштина са Масонима, Мормонима, они немају ни 10тину малина и купина које ми имамо, нити имају Његоша, Доситеја, Вука, Домановића, друге да не помињем. Коме није јасно нека погледа ову слику

Ћуприја: Бугарски војници вешају српске цивиле, инвалиде и жене

Унапред се извињавам што ће наредних 300нак страница ове књиге морати да буде на енглеском, али у суптротном би ми требало 10 година ѕа 300 страница. Овако и странци имају прилику да се упознају са нашим врлинама, а ми само да се подсетимо. И након свих мука сам чврсто решен да се већина овог дела носи предметима политике, здравства и образовања (не школовања него баш образовања, велика разлика)

Ценим друге погледе, али свој највише. У овом кратком уводу ће бити само осврта на веру, не религију, него веру, образовање не школовање него образовање, политику, не демократију него слободарство, здравство, спутавање одлива мозгова, просветитљски дух Србије, племенитост, милосрђе, које је непреводљиво на друге језике, само зато што тамо не постоји, ситница. По узору на Исуса Христа, сваком сам спреман да оперем ноге без обзира које вере био, али своје не дајем.

Поново молим за извињење, што је превише овог штива на поганом енглеском, али са проласком времена и то ће бити решено. Имајте храбрости да се уједините са мајком Србијом и да сви сруњимо ово отровно стање у коме смо се нашли. Лако може да се деси да постанемо свеска бакља за нови поредак без овог бездушног, израбљивавања квазикапитализма а да не урушимо слободно тржишну економију. Ако нам је остао низ цркава, Његош, Вук, Доситеј, Домановић, фреске, знакови поред пута, преживели, па се сјединили са Келтима, Грцима, одбили Османлије после безброј пораза, – по Војводи Мишићу изградили главни град где је требала да буде гранична караула, па нам је Београд био више под Турцима и Мађарима да изнесемо живу главу – него под Србијом. Али ипак ми све то прегурасмо. Е тај исти нагон за слободарством сад треба потхрањивати, а да је свету памети следили би нас и остали народи (прво најсроднији Руси, Белоруси, Бугари, Македонци, Грузијци, а потом и патни свет међз паганским Енглезима, Немцима, и осталима – мени се не жури, нек нас стигну и следе, кад се опамете. По свему судећи би требало ми, (Срби), да будемо вође новог светског поретка, па тек онда дебело да наплаћујемо извоз мозгова који би наше знање преносили Французима, Немцима и осталим који хоће да се реше јарма под којим су – е ту нека буде уједињење слободарских народа (видели смо Француску Комуну, Америчкз борбу за независност, Октобарску Револуцију – нема те која није донела неко ДОБРО. Имам милион примедби на свој допис али ништа на овом свету није неисправљиво, а понајмање рад неког Илије Павловића, сетимо се генијалног Кинеза Конфучија – : од најмање варнице креће неукротиви шумски пожар – шта чекамо, лимун, да нас неко дарива – е то неће да се деси док га ми сами не створимо. Ако мислите да сам се разгоропадио, сачекајте да вам осветлам запажања још једног Сбина, ако ово нисте видели – срам да вас буде

Извештај краљу Александру по повратку из Сплита
(Из белешке секретара Живојина Мишића, г. Милорада Павловића)

„Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш….. ствар је пропала…..

Ништа се не може зајазити, ничим што би јој се понудило.

Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се
земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.

Границе ће бити где их ми повучмо, а ми ћемо
их повући не онде где наше амбиције избијају
на површину, него онде где историја и
етнографија кажу; где каже језик и обичаји,
традиција и најзад, где се сам народ по
слободној вољи определи, па ће бити и право и
Богу драго.

А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они
Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми
њима нећемо усрећити… Ти су људи сви одреда,
прозирни као чаша, незајажљиви и у толикој
мери лажни и дволични, да сумњам да на кугли
земаљској има већих подлаца, превараната и
саможивих људи.

Не заборавите Височанство моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете
се љуто кајати.”

Да се не китим туђим перјем превише, али ето вам једног од првих загоровника да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се
земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја.

Ма какве НГО и невладине организације од страног новца, могу да бирају или затвор или нек се селе тамо одакле добијају новце, треће нема. Исто са сексуално девијатним, нека се слободно селе тамо где их прихвате, нама треба пород Српски. Просто као пасуљ. Јесам покрао и Мишића и Аристотела и Сократа и Волтера и Париску Комуну, и Руску Револуцију, али се тако стичу знања. Ако мислите да сам се разгоропадио, сачекајте да дођем до одељка где тражим да се Србија огради бодљикавом жицом па у Вршцу, Суботици и свим пограничним градовима да продајемо малине остатку света ѕа 10,000 динара комад, исплативо само у динарима, па ако хоће органску храну, нек стану у ред од Суботице до Хелсинкија, један по један и не наплаћујемо вам ни извоз, а на другој тезги шљиве, па купине, па јабуке. Минимално дозвољена куповина 2 камиона по око 50,000.00 евра данашњих, па ви тамо лупајте главу и продајте вашим Турцима уз још дебљу маржу, па да видимо чија мајка црну вуну преде, а не ми вас да мољакамо него ви да клечите на нашој граници да прежите те ваше силне и моћне прогресе и напретке. У будуће разматрамо сваки страни женски јајник оплођен српством од 100,000.00 евра па навише, хтели сте слободно тржиште, ето вам га. Колико пара, толико музике. А можемо и да вам понудимо залеђене сперматозоде на кап. Наш ДНК запис доминира, знам мого Срба који су изродили децу ван Србије (чак и мој син Милош тера спрдњу да имам коцкастз главу као Константин Велики, па нећу ваљда ромбоид.

Ова наша багљава политика да се регулише па да се
земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. И као што сам претходно навео значај на на веру, не религију, него веру, образовање не школовање него образовање, политику, не демократију него слободарство, здравство, спутавање одлива мозгова, просветитљски дух Србије, племенитост, милосрђе, које је непреводљиво на друге језике, само зато што тамо не постоји.

Ето шта је то 30так страница и готов увод, а сад ће тек да пуца на све стране кад дођемо до разраде. С обзиром да смо релативно необразовани, мораћу да унесем пуно просветитељства, значи неки делови ће бити обимни и кабасти, али морамо негде да се просвећујемо, где боље него у књигама, нарочито својих предака и оних паметнијих од нас.

Вози Мишко.

С вером у Бога и Српство уз помоћ искрених родољуба Дуција Симоновића, Милоша и Синише Плавшића, Весне Коцић, Вука, Његоша, Радоја, Доситеја. За мном браћо Срби и сестре Српкиње. Да се разумемо, у Хеленској Грци су све околне народе, Спартанце, Македонце, Трачане, Лидијце, а да не говоримо о Персијанцима и Египћанима, Сицилијанцима сматрали Варварима, јер ови остали нису веровали у Грчке Богове. По том истом принципу ја многе називам Варварима ево пластичног примера: у Српској војсци је увек поклич био ЗА МНОМ, а међу Паганима Немцима: März vorwärts. Ето вам Пагана, народа без душе, па јел нису Пагани кад пиштољем гурају Босанце, Хрвате, Словаке, Чехе у прве редове да гину у има Немачке (Аустро Угарске, исти народ. Док код нас Петар Бојовић, Живојин Мишић, Павле Јуришич Штурм, Степа Степановић, Радомир Путник, Јанко Вукотић, Божидар Јанковић, Драгутин Димитријевић Апис, Вукоман Арачић, Михаило Живковић Гвоздени, Живко Павловић, Димитрије Туцовић, Гаврило Принцип, јесте да је Гаврило био туберкулозни момак испод 20 година ево и његових стихова из тамнице за које је ретко ко чуо па стога више и вреде:

“Сарајевски атентат 1914″.

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све ко јуче
Сутра се исто спрема.

И место да смо у рату
Док бојне трубе јече,
Ево нас у казамату,
На нама ланци звече.

Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт.
Ја нијесам идиот –
Па то је за мене смрт.

Ал’ право је рекао пре
Жерајић соко сиви:
“Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи!”

Ма нек изгинемо али овако не иде, морамо да се боримо до последње капи (њихове крви). Победа је сигурно наша. Славу не прихватам, ордење нећу, али у прве редове хоћу.

for more work please log into: http://www.lulu.com/spotlight/iliya